Budi ti meni miran (22) – deseti deo

Blog Nedeljka Baćine

263

Žabac.
Izdžepario sam ga po redosledu sećanja iz buketa uspomena, sinovče moj.
Mala prava arija u treštećem cirkusu lakih nota plehanih truba što zovu na odlazak.

***

Skoro da otvorismo farmu žaba.
Sporaći ispred Polojske šume otvoriše farmu puževa.
U fusnotama zelenog plana otkrivena je je prevara za lakomislene.
Puževi pobegoše.
Ništa od brzih para.
Ništa.

***

Lovili smo žabe karbidnim lampama, redovima i skupljali ih u jutane džakove za hmelj, na kanalu DTD kod Nove Gajdobre. Veletrgovac iz Palerma, Đuzepe Romano, otovorio je vagu za otkup žaba. Utorkom i petkom. Isplata keš na ruke. Neću ti ja pričati o Đuzepeu. Neki drugi put sinovac.

Nisam se dovoljno pružio da dobijem novac iz zelenog plana za farmu puževa.
A žabe, junače moj. Svaka brža od mene pogotvo kada krenu u lov na mušice barske. Tako slavno propadoh na oba koloseka i nije mi žao.

***

Pričaću ti o Nebojši Tubiću zvanom Žabac. U mojim pitomim i dobrim sećanjima zvao sam ga Žaba. Čovek koji je sladak život posrnulog dvadesetog veka u našoj varoši preveo velikim praskom u dvadest i prvi vek. Latini bi zapisali Rana Goliath.

***

Moj veran posilni Golub krizirao je tih dana uživajući u Jankovim đakonijama.
Preko familije iz Beograda čuvenog saobraćajca Jovana Bulja među prvima na ovim prostorima zadenuo je za pojas crnu malu kutiju zvanu pejdžer.
Tehnika je polako preuzimala mesto usmenih bla, bla, bla smarača.
Informatori i drukare zauzimali su rezervni položaj.
„Dođi večeras u „Hacijendu“, Žabac.“
Čita Golub poruku.
Tmušna su vremena.
Mrak kao mrena lovi dan.
Nikako da uzmaknu topovi od Vukovara.
Ruše se oblaci kao pijani karanfili.

***

Laserski zraci šaraju nebo nad Palankom.
Lokator diskoteka „Hacijenda“ Gundulićeva ulica.
U godinama koje su dolazile dobrodošao bi taj isti laser koji bi ometao avione NATO gmazova koji nam bombama poželeše dobrodošlicu u 21. vek.
Granatirali su i našu mirnu kasabu. Moji zavičajci slali su im poruke uz psovke „Bombardujte i nas, mater vam…“

***

Stvar je prestiža subotom uveče ludovati u „Hacijendi“ kod legende Žabe. Biti viđen. Umrežen u svetla estrade, politike, sporta biti učesnik u pravljenju novih pravila ponašanja preslikanih sa Zapada koje je Žaba prvi doneo na ove prostore.

***

Hiljadu lampiona sija na objektu koji treperi ni na nebu ni na zemlji. Kao žuti balon ispunjen pozitivnim mislima i osmehom. Dočekuje nas Guzi Žabin glavni operativac desna ruka ispred velikih vrata isklesanih od hrasta donešenog iz Spačvanskih suma.

Letnja bašta sa fontanom, picerija, dvorana za ples (iskopirana iz filma „I konje ubijaju zar ne“), mala sala za zaljubljene, kafić za trežnjenje, rulet i poker klub, sobe za počinak, stepenice do neba, detalji koje i sad nosim u glavi prostranog kreveta dok se Čuperko svlači.

Šapat.
Rekla je da joj je bilo divno najbolje do sada.
Čarobno.
Mirisala je na mlado vino i cvetnjak Veronike Hen folksdojčerke iz Nevesinjske ulice.
Nemoj biti grub.
Budi nežan rekla je i ponovo zagnjurila u carstvo greha.
Šarenica svetla i leptira.
Decibeli pršte.
Nirvana u nagoveštaju.

***

Žaba u ofisu.
Srdačan i moćan.
Osmeh pleni.
Na zidu slika u srebrenom okviru.
Srećni i zagrljeni Žaba i Ceca. Srpska majka.
Po ukusu iz najboljih holivudskih filmova.
Recimo „Bilo jednom u Americi“.
Prostorija upakovana u lepotu gondule koja plovi jezerom.
Četiri najlepša lokvanja rascvetanih latica uživaju u Žabinom društvu.
– Ovo je Ivana…ovo je Mimi…ovo je Sandra…a ti mala kako se zoveš…
– Ivana, jebooote… – rastegnu beogradski.
– Zanimljivo…i ti su Ivana… – odobri veliki mag zavođenja Žaba.
Ivana broj dva skloni pogled. Ne izdrža.
Models.

***

Da je ne daj Bože sastanku prisustvovala prolupačena ministarka za havarisane jezičke i rodne ravnopravnosti možda bi se uplela kao pile u kučinu.
-…Šefe, kaže se Modelsice…
Posigurno znam da bi joj Žaba odbrusio.
– …Mani se ženo uhvati ti mene…
(Ostavljam prostor čitaocu da izabere prigodnu rimu.)

***

Mudrosno će Žaba:
– Kuda ide ovaj svet. Muški fale.
Fale, brate moj napaćeni monolog.

– Sve pršti od dobrih riba. Sve. Nema ko to da namiri. Ovi što kunjaju sugurno neće. Žgadija pijana. Podguzne muve su. Bleje bleju naokolo, ravnoteže mora biti. Spala knjiga na kajakaše. Tvoji „Vukovi“ su lepi, pametni, visoki, ljudeskare – ozbiljan je Žaba.
Mršte se lokvanji.

– Posle utakmice, drito „Hacijenda“ za momke pice i piće. Biće i neka kinta. Evo ruka.
Tako to ide sinovac. Reč. Poklonu se u zube ne gleda.
Kao mali consinjere seoskog košarkaškog kluba „Hercegovac“ iz Gajdobre prihvaćam ponuđeno.

Šta me tako gledaš rode moj, pružiš ruku i utuliš nuto nevolje.

***

Luda noć u „Hacijendi“.
Prigušena svetla kugla koja se vrti u krug i rasipa srebrene zrake.
Zanosna tela rasula se u ritmu muzike koju pušta DJ „Valjak“.
Prašina crvenih makova koju nam je na varku ponudio Slobin režim zaslepljuje na oči i pamet.
Sloboda je bila na dohvat ruke tražena i željena.
Kao so.
Kao hleb.
Pošašavilo je sve u trenu.
Cika.
Uzvici oduševljenja nadjačavaju ritam bubnjeva i škripu elektronskog đerma.
Nabubrele žile kucavice strune su glasne žice.
Meni staroj mečki svaka jeka je simfonija talambasa.
– A sada…narode moj…Models…idemo! – gubi se Valjkov glas.
Zvečke počeše da zveckaju.
„Puni džepovi, silni štekovi, kasice prasice i kreditne kartice. Fudbaleri, teniseri, hokejaši, mafijaši. Lova dobro miriše kada se dobro udiše. Pare, pare, pare, volim da me kvare, nove ili stare, važno da su pare. Pare šuškaju, pare zveckaju. Pare, pare, pare, volim samo pare…
Mojoj napaćejoj duši samo pare fale…“

***

– Šta ti je masa. Sve je obmana i laž. Širi se kao guba. Samo otvaraju usta i vrte guzicama. Plej bek. Ko zna ko umesto njih peva. Sigurno neke paćenice bez fasade a dobrog glasa. Majstorski, nema šta, majstorski to Žabac vesla. – trteljiše sebi u bradu DJ Valjak.
Znam.
Teško mu pada pomeranje sa pozornice „Hacijende“ gde on godinama vedri i oblači po ukusu palanačke mladosti.

***

Golub pali mašinu. Odlazimo u noć prema Gajdobri.
Možda iduće nedelje ponovo zalutamo u Žabino carstvo zajedno sa „Vukovima“.
Gostuje Ksenija Pajčin.

***

Britka sabljo sinovče moj rođeni. Hteo sam te povesti na Ksendžin nastup.
A ti se biva nešto ukenjkao nećeš pa nećeš.
U plač si udario da su narodnjaci zakon.
E, vala nisu rode moj.
Pitaj Žabu.
WE MAKE LOVE, NOT WAR.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here