Кад су хтели
Да ме понизе и сатру
Ваљда због боје коже
И нарави
Лако им се откинуло
„Мајку ти јебем, циганску…“
Ја би се само смејао
И као упркос свему
Покушавао да ухватим ветар
Баш цигански
И наравски.
***
По некој одлуци Општинског суда у Бачкој Паланци никад ми нису враћени моји рукописи за необјављену збирку песама „Зелени мегахерц“ и позамашну гомилу записа за књигу „Кад су вуци јели по препоруци“.
Једном ћу кад будем свежији направити реконструкцију те непогоде у мом животу.
Како би она изгледала, почећу сећањима на записе о Циганима. Са неке далеке, веселе звезде, знам посигурно да ме сада храбри, мој добри адвокат Вукоњански Благоје, шаљући небеске сигнале ’’Ајде јуначе. Потегни… Ишчупај сећања … полагано …окрени још један круг на Горком ’’…
***
Николић Јоцо је био шинтер у мом завичају. Ови из невладиних организација тужакају. Тужибабе. Јоцо би за њих био мртвозорник, или шеф крематоријума за домаће животиње и кућне љубимце.
Јоцо је свако јутро у запрежним колима пролазио нашом Невесињском улицом и скупљао цркотине. Поред њега је седела његова Јелка и свирала накав писак, који је личио на трубу без дугмића. Тако годинама. Весели Јоцо и лепа Јелка.
Једног пролећа, сличног овом, у нашу школу „Алекса Шантић“ дошао је друг, народни херој, Марко Перичин Камењар, да нама школарцима прича о рату, Сремском фронту. На крају се шалио са нама причом о бунару, Немцима и Бачванима, који су морали да једу слану шунку, а Немци заробили бунар, умало да не изгубе животе од жеђи. Тако некако. Чекали смо сигнал од нашег разредног, Томе Лазића да можемо да се насмејемо, све је под контролом. Ајд даље.
Друг Камењар је имао своју партизанску тајну. У некој од акција на Фрушкој гори, живот му је спасио његов саборац, наш шинтер Јоцо Николић. Друг Камењар га је пронашао у Гајдобри и тако спасио своју душу дужничку. Спасио је и Јоцу Николића, од задатог живота.
***
По хитном поступку другови из Новог Сада прописаше све привилегије за Јоцу Николића, учесника рата од 1941. године, споменица, заостале пензије, инвалиднина, карта К-15 за бесплатна путовања, широм наше лепе Југославије, стипендије за децу… Улазница за живот цели…
***
Јоцо је био мој први додир са демократским, Брозовим изборима. Пунољетка. То су такви избори били да се није могло машити. Другови они важни из Комитета, одабрали делегате, а наше је било да заокружимо предложене. Победа је увек била на три цифре. А како би друкчије могло. Баш никако. Нема против, не дај боже уздржаних. Није шећер у воду.
Кад је био попис становништва, Јоцо, као прави херој међу муњеним, на сав глас рече да је Србин. Остали се покуњише, ваљда су били још већи Срби, ако написаше да су Југословени.
Закотила се млада ларва српског национализма, на бирачком месту број један у просторијама Кооперације, наше Задруге, у Невесињској улици. Омладина за Јоцом. Уинат свему и против свега.
Тако и ја.
***
Временом смо одрасли, постали јаки, млади, лепи, паметни. Будило се у нама српско питање. Одабрасмо улицу. Авај. Убедише нас они мудрови из Француске улице , да је оловка та која ће питање Српско подићи из пепела. Аксиома је у агенди „Онај који броји гласове је победник’’.
***
Свака варош има циганску махалу. Паланка има Чергу.
Черга је одраз у огледалу бирачког тела, које ће гласати за победника избора.
Правила изборне трке.
„Ако су господари сиротињске руке, циције, онда ништа. Ваљда су све само себи јамили. Ако хоће власт, нек се пруже. Нек дају и нама. Остаће и њима. Ако не, сиктер… извините што смо се упознали ’’ – мој друг тамбураш Миле Кинез, знао је да ми меди филозофију циганског живота, док сам га убеђивао да крене са својом бандом, за нама српским националистима, на један од оних чувених антиратних протеста крајем деведесетих.
Кренуо је Миле и његова банда носећи транспарент на коме је писало „Браћо Срби, Цигани су уз вас’’. Онако за љубав. Без динара. Без пакета.
Кад сретнем Руженку из Милетићеве улице , тихано ми каже да се понекад, у ноћима младог месеца, чује прозукли Милетов глас и шкрипа струна са тамбуре :
Ђелем, ђелем
Долазим, долазим
Долазим , долазим далеким путевима
Срећем драге Цигане
Долазим, долазим далеким путевима
Срећем драге Цигане.
Одакле долазите наши људи
Унутар черги одакле гладујете?
Што волим њене црне очи
Које су црне као два црна зрна грожђа
Купујем јој црвени турски шал
Који, када ме престане
Волети, ће бити пуштен
Ај Ромале, ај чавале
Ај Цигани, ај људи
Ај Цигани, ај људи
Мирно спавај Миле,
Људино моја
На лежају од далеких звезда.
***
Гузати се и ових избора
Екипа Капилараца
Да обиђе Чергу.
Вуку се пакети
У картонима.
Вирка уље, шећер, брашно, со , нежне паштете и месни наресци силни и
Наравно хемија.
Хемија
И опет хемија.
’’Уметница мора бити здрава’’
И чиста.
Преговори у току.
Почетна цифра која је понуђена.
Две црвене.
Следи мали драмски тајац,
Ћутка.
Ћутка, ћутане мој, Радоване,
Злато теткино из Гајдобре.
Ајд испочетка.
***
Замудатила памет.
Разгузала се снага власти.
Све би одједном, све би у цугу.
Нема се времена.
Преговори у току. Мере се забрани.
Лају џукци, прсате се снајке.
И општинске
И циганске
И страначке.
’’Ајде да будемо кооперативни’’,
Рече Кнез од Паланке старе.
’’Господине шефе, може ли кафа?’’, запита Марушка у ’’адидас’’ тренерци.
Роналдињо ћути. Мерка. Хвата залет.
’’Може, може, како да не..’’,
Одобри Кнез од Паланке старе.
Згужваше се проверени капиларци
’’Не, не шефе, нама се жури, чекају нас
На Зечком брегу и Масној поњави’’.
Птице гракталице.
Боле , главни шеф експедиције за поделу хуманитарних картонки ,
убрза истовар.
Врзино коло.
Ваља поћ
Договор паде и без кафе.
То се зове чврст етички став
Важних људи из пирамиде власти,
Наше вароши паланачке.
***
Са Јефтом Николићем мрсомудим,
После избора. Ових априлских.
Јефто, један од претеклих ветерана
Мога Милета Кинеза – шефа циганске банде, слабо види
И још слабије чује .
Питам га из свег гласа
’’Јесте ли се омрсили за ове изборе? ’’
’’Танко, слабо’’ , раздера се Јефто.
Из кесе вади претходне милоште власти,
Витамине и две кутије … „канагре’’
Орал јелy…
Питам га ’’одакле му…?’’
’’Компензација… од Стевице дебелог за имунитет, против куроне…’’
Смејем се .
Убеђује ме Јефто.
’’Помогло је покојном Цврлету, покојном Миши, покојном Тодору, покојном Милораду
да ти умрем ја’’.
Смејем се, пуца ми кошуља.
***
Издалека ми маше будућност моје Србије. Баш издалека.
Колика је цена свежег српског меса?
Теле моје.
Испод црте Јефтове сам. Зорли.
Наставих да се смејем.
„Није магија изашла из моде мој Радоване.
После киша и олуја… јаког сунца и шпијуна, кад све продје и протекне,
Узећемо што претекне. Једном.’’
Пише ми моја друга Жута и додаје да поручим Свиленом
Да је нула од човека, нешто слабо пита за њу…
***
Хоћу Жута.
Одговарам.
Јефто Николић из Милетићеве
Задрема.
Мене ухвати постизборна језа.
Дрхтавица.
Куда идеш моја Србијо?
Куда ?
Бре?
Народе мој!
