Мирко Немирко,
У очима је носио топлину,
Која је врцала мирноћом
Имао је
Невине усне
Које су све више шаптале
Доносећи дах праскозорја,
Са српске стране Дунава,
Слушаоцима којих је све мање било
На прозивци
Зборног места, испод ринглова мале куће
У Масној Поњави.
Кад невоља закуца домаћину на врата
Изгубе се пријатељи са хиљаду зато.
У раљама
Беспарице, ветра, пића,
Побегну у своје сигурне логе
Цевчећи задње капље
Сиротињског декинтираног пријатељства.
Мирко је све мање јео,
Све је мање причао.
Понекад је ухватио самог себе
У похари Слаџине архиве,
Добре капљице
Годинама скупљане
Дародарима и милосрђем
Знаних и незнаних
Умних и аветних
Гостију што су
Таламбасали кроз њихове
Мале животе.
Сломила је Мирка немирка
Болест
У пуном зрењу.
***
Обично се знало рећи
’’Не дај Боже накве болешћине…
Далеко било.’’
Ако ненадно закуца на врата
Недај се јуначки сине.
Соколе.
Мирка је већ другу годину
Сколосала.
Све је више у кревету.
Склон је паду.
Проклете коске и њене везе.
По Слаџином распореду,
Храни се бобицама из државне апотеке
Кљука га Слаџа
’’Ко гуска сам из Аничкиних прича,
Оне шефице из Пивничких поља’’…
Шали се
У немоћи живота тупим погледом пратећи сенке,
Што се бече
Са плафона гостинске собе.
Уз сенке сећања на прошлост
Лете странице породичног дневника
Који у поднаслову бележи
’’Мој живот
Са Слаџом из Масну Поњаву.’’
Назор се насмеја.
Окрену главу зиду
Ћутећи до последње Слаџине
’’Спавај бе … Биће боље.’’
***
’’Отказале су ми ноге’’.
На једвите јаде устаде са кревета
’’Придржи ме’’…
Њих двоје, два ћука.
Само неми погледи и ћутило.
’’Лег …б… ће ти продрмам крв…’’
Масира му ноге тигровом машћу
Све хукће.
Вредне и златне руке
Слаџе из Масну Поњаву.
Нема предаје дођошке
Ваља гајити веру у срећан крај.
Укључи трпило испод леве сисе
Наврни га на тројку.
Креће се.
Струја је.
***
Штекован кантарион, гавез, хајдучка трава,
Скида се у навиљцима са тавана.
Травар Арса из Лесковца послао је Слаџи
’’Ниш експресом’’ рецепт за Миркову болест.
Земљачки за Џ.
Алтернатива и народна
Медицина „тако га ’бе вабе“.
Ћутљив је.
Све на малу вагицу у размери.
После се прелије са литром екстра девичанског
Маслиновог уља и остави на топлом
Од Бога датом, осунчаном месту, 45 дана.
’’Че га бе, јебем, ако знам шта су ту
Девичани.’’
Мирко јој објасни да је исто уље
Прављено од маслина које су девице садиле.
’’Ако је тако, ће ти помогне.’’
***
Селам алејкум.
Донесе дебела и сисата Терка глас.
На Адицама у Новом Саду невољницима
Помаже Хоџа Един. Прави записе . Помаже.
Кад оде црна магија оздрави иксан.
Един човек изабран од Алаха.
Уз први суботњи мрачак потрпаше се у Иванову ’’бубу’’
И кренуше пут здравља.
Терка, водја пута. Блејача.
Мерхаба.
***
’’Свако у животу има свој лични и
Персонални пакао.
Не дозволи да живиш тужан и несрећан.
Ако сам себи не помогнеш нико ти помоћи неће.’’
Слушају Слаџа и Мирко речи видовите Мајке Жељке.
Крцка се кинта.
Даш онолико да се не обрукаш.
Најгора комбинација.
Онај који прима мало му,
Онај који даје много му,
До сачувај Боже.
Није било светлости , на крају тунела.
Из Брна је Вук милодарио.
Кутије на којима је писало
„cannabis konopny flex gel.“
Маза од вутре.
Помаже. У првом намазу хладно је.
Довољно је у Мирку снаге да замочи
Прст крадомице од Слаџе и напудерише нос.
Понекад лизне језиком.
Чврст је сан.
Смири се бол. Смири.
***
Празнила се кућа.
Прво је отишао мотоцикл Т-14.
Редом ручни круњач за кукуруз,
Елеватор, весела машина,
Пецарошки прибор, све са мамцима, купио је Јозо.
Багателно.
Дошао је на ред и пензиони чек за кредит, код душманске банке.
Паланачки лихвар и каматар Шуцо, почео је да се мота Масном Поњавом.
Шанули му његови из Општине урбанистички план.
Спрема се из потаје Паланка на води.
У моди је.
Платиће он све дугове
За комуналије , лекове, зајмове.
Све, све, да се дуг претвори у једну малу зезалицу.
Параф. Печат не треба.
***
Прегурала се зима.
Кренули су мириси пролећа,
Испод сиротињског сунца.
Вратио се живот на басамке где је
Мирко ослушкивао гласове који су долазили
Са улице у веселом ритму.
Процвркутала и Слаџа.
Живио живот изнад облака. Живио.
***
Негде после Ђурђевдана
Утихнули су гласови у Масној Поњави.
Мирко је отишао широм отворених очију.
Остала жеља за светлошћу, за слободом.
Тужан је збор у малој кући.
Слаџа ни зуба не бели.
’’Оде мој Мирко’’.
’’Оде… тамо где је боље’’.
Бива, тешим је.
Обично, кад смрт дође, врате се људи.
Нуто невоље.
Расприча се ћутња.
Све је свима потаман. Тихо се отпија чаша,
За покој душе.
Усне се не мичу.
Већа се за сутрашњи дан.
***
Кажу копачи гробова
Да земља омекша, кад је спремају за мрца.
Рокери и бајкери су у тишини.
Рокерска легенда, Миле Ћуре,
Скиде шешир и из главе поче:
’’Мама, склони, ову значку са мене
Не могу више да је носим.
Постаје мрачно, превише мрачно,
Да бих видео
Осећам као да куцам на врата раја.
Мама закопај моје пиштоље
Не могу више да пуцам из њих
Тај велики црни облак се спушта доле.
Осећам као да куцам на врата раја
Куц, куц, куц, куцам на врата раја’’.
Knocking on heavens door.
Bob Dylan
(превод у верзији Миле Веселице)
***
’’Бојим се’’.
’’Чега Шошана’’.
’’Дуге болести’’.
Развали се тишина паланачког гробља,
Бајкери покренуше љуте машине,
Почасни круг за пионира
Бајкерског братства нашег града,
Мирка Немирка.
Мора се нешто протутњат,
Улицама варошким
Да се пробуди Паланка.
***
Приби се уз мене
Шошана,
Вазда и завазда.
Јасикин лист је.
(наставиће се)
