Навукао се још један
Спарни летњи дан.
Увелико власт џилитањем
Гази старе стазе и богазе,
Крче се врзине
За добродошлицу
Демократије, транзиције
Облогузије, приватизације.
Превара народа у току.
Само тамбуре јече
’’удри јаче, јаче…манијаче.’’
Нико да зуцне.
Поклопило се људство ушима и ћути
Ни кучак да залаје.
Ударила јесен у модром августу,
Кад јој време није,
’’… да груне снијег на бехар и воће’’
Да би закликтали,
Ваистину.
Тако треба, тако треба, само тако,
Ослободилачки нема шта’’,
Домунђава ми моја Лејка,
На прозукло лево уво,
Ко кап весеља уживајући,
Према мом мрштењу,
Старосном презиру
И безбели џангризању.
Алал јој било…
***
Руњава је десна рука
Команданта паланачких черупача,
Свега што претече
На небу и земљаном шару.
’’… и под земљом, вала…’’
Загреби родјо, мајка му стара,
Само ће ти се рећи.
Јуришници. Преторијанска гарда.
Штелују будаком темеље поражених
Бивших ослободиоца и мрсомуда.
Кидишу ко осице, гризу ко кујице.
Отимачина нема рок употребе,
Увек је у току.
Тандркају божије минуте
За вакта преторијанске гарде,
Српске трилогије.
’’све је то записано и договорено
Ваљда све треба срушит и згазит
И кренут у нове победе радне’’,
Ето Лејкине нове мозгалице.
***
Бауранов Александар
За ближњику Фирга
Пружио се испод јавора зеленог
У мирноћи дебелог хлада,
Последње карике Пољопривредног комбината.
Дремка и пребира сећања.
Затрто је семе,
У свакој собици мрачак ударио,
Мозгара прва прсла.
Сеоске дахије прилепака комбината
Разгузиле се на време
Новим ослободиоцима,
Све на изволите,
Док лопатају последњи ћар,
Испод носа
Тајне и јавне преторијанске гарде,
Пожутелих ослободиоца
Земље Србије.
Немиран му сан. Јавка издаје.
Таласа се родна равница
Таблама Керекића, Урошких бара
Салаша Воје Бороцког.
Смеју се распукли плодови
Озимог јечма
И бодље крајпуташких врзина.
***
Обичај је тако налагао.
Сваки примљени приправник,
У престижном Пољопривредном комбинату,
Имао је задатак засадити своју младицу
У кругу Задруге.
Фирга је имао кума, Јована Менчика, Мелета
Општинског службеника,
Задуженог за еко акцију ,
„Један ауспух, једно дрво’’.
Турио је Меле младицу јавора свом куму.
Рече „Дуго ће зеленити, трајати, а и хлад је
Здрав и дебео.’’
Оде Задруга у три ’’п…. материне’’.
Прсла.
Прсла ко диња.
Диња ананаска.
Јавор начичкао хлад.
’’Обод Цетиње’’, мала је маца.
Летаргија.
Листови у штиму шапућу
’’Волела сам очи зелене’’…
Нови бануше у живот стари.
Моја директорица Јована,
Уз блејачу приложи на порталу
’’да нови властољубци у Бачком Петровцу
Фарбају гранчице, чекајући Владаоца,
Ако ненадно бане на праг..
Наговештај. Утишали су се демократски празови.
Ако се мрдну, затруднет ће неко. Дрмуса се нахија,
Треси, меси…
Фиргин јавор не мари за нову нафаку.
Штекер је,
Чувар доброчинства у магичном кругу модрозелене
Игре светлости, која се
У трену стапа са небесима,
Наравно… више Гајдобре старе.
***
Утрефило се да је Лала од Грубанових,
Нагло испливао у најјачег велетрговца,
Са јужним воћем,
На овим просторима.
Друга роба се сама лепила и ваљала.
Саградио мост до Грчке.
Друмска машинерија.
Аман и потаман,
Отаџбина под санкцијама.
Народ жељан свега.
Јужног воћа до балчака.
Најбоља се пара намицала на бананама,
Оћеш зелене или зеру пожутеле.
’’Најбоља је зарада на љуштури,празних ’’,
Једном ми се повери,
После сам све сконтао.
Кад би се Лала ужелео мира и стрпљења
Од фактура, закључница, превараната,
Грабљиваца, државних талоња и кабадахија,
Бежао би на људикање са Фиргом ,
Испод дрва јаворова,
Тако изокола до маргина правне државе.
Славила се свака испорука,
На миру и опрезу. Омерта.
***
Проширио се бизнис. Врца роба, ко мед из сача.
Фале магацини. Фале.
Синула је Лали жаруља пред очима.
Све му је на дохват руке.
Ласно се стотине камиона робе
Лагероват може у љуштуру што од Задруге оста.
Насмеја се и крену према Фиргиној логи.
***
Нема горег посла од дангубе. Свашта иксану на ум пане.
Крши се и разбољева напрасно.
Дудла се од порока до порока,
Преким путем.
Кад све спластиш од живота ,
Стули се чељаде и увене.
’’уз дангубу приододај и нејебицу’’,
Кези ми се Лејка у фацу.
Заблејам се у њено лепо лице.
Сами смо на тераси свог другарства.
’’Ти то мени… срам те било…’’
Лејка прсну у смех.
Ђаво је не однио.
***
– Шта имаш на уму ?
– Решење за Задругу,
– Какво решење. Нема га, отели нам земљу, задругари куд који. Потпљено је, олупина.
– Ма какви. Остале су зграде.
– Аха… реци брашо…
– Бикара, кокошињац, вага, силажник, све приводимо послу. Знаш да посао иде ко по лоју. Фале магацини за робу.
– Добро… Знаш да мора и пољопривреде да буде. Неће власт дат. Такви су. Сагласност од Агенције. Не трпај ме у ЗКП.
– Имам ја све то поклопљено.
– Не долази у обзир… тврдоглав је Фирга… мора се покренути нешто и производње.
– Ако, ако . ако треба и шампињоне ћемо запатит…
– Ма не…
Заћутало се на даљем прегањању,
Краде се ћутња на парчад.
’’Сини јарко сунце, да ме спасеш од дебелог мрака’’…
– Пилићарник…
– Пилиће товит…, насмеја се бизнисмен и велетрговац Лала.
– Да …све је на дугме. Може се одмах пунит. Брз је обрт и врућа пара.
– Можда си и у праву. Можда имам за то решење. Оставај ми добар.’’,
Медећи са смешком, оде Лала низ двориште Задруге.
Залајаше Црни и Наталија. Верни, кудрави, безрепи, Фиргини пулини.
Призива их себи.
Наставише да цокотају и реже на три лика,
Који се спуштају од капије према јавоу,
Лала и још један и још једна.
’’Ово ти је газда Шуцо, а ово ти је Слаџа’’,
Представи их Лала.
Лихвар Шуцо и Слаџа из Масну Поњаву.
Академци. Исписници младих самоуправљача – лидера.
Црни и Наталија на опрезу. Исколачили очи.
’’Зна ајван. Зна. Поготово керови,
Да осете…’’
Фирги неко шапну издалека
’’За живот ми мало треба ,
Тамбура и парче хлеба,
Луче моје, паче моје бело.
Сам тугујем, сам се тешим,
Кажу неки како грешим,
Пиле моје , чедо моје лепо…’’
Препозна… канда…
Душу наша панонску,
Ђорђе Балашевић.
Наставиће се
