Пуни трећу недељу живота,
Бело стадо зверова.
Аутоматизација.
Клик до клика.
Затандрчу ваљци на хранилицама,
Узнемири се кокотњак
Забрунда.
Очепи се јека од олује
По питању празних гуша у току.
Крену и појилице
Пусти се вода паланачка
Кап по кап.
Они који су подаље
И не знају оварисат рупицу
Остану упркос пилећем мозгу
Гладни и жедни.
Таквих је све више.
Оварисат не знају,
Ако бука не покрене вијуге
За хибридно одрастање.
Фирга предузима васпитно поправне мере
Са благом применом силе
Мобинг пилећи и лаганини.
Кресне велики ’’кончаров’’ вентилатор,
Зверови залегну и зашуте
Атомски с лева.
Знају они веселници
Да после олује може бити и горе.
Спржена земља.
***
’’…споменар… време кад је Ђока грлио брег, али брег потонуо… сада Ђока грли штап…
Ма и то је добро. Вајдица ’’.
Тајна се чува у зачинима живота.
Одасипа се на хладној, млачи, на топлој рингли ’’смедеревца’’ .
Кад вода пребаци кључ у шерпи на туфнице, реагуј срећо моја Жута.
Да на време утолиш глад.
***
Питомина се прави
Од наслеђене дивљине,
Ударила травуљина из бетона
Коју прости радници пилићара
Душмански крче из корена.
После се писта фабричка
Спира под млазницама и шампонима
Гонећи смрад лешине
Самоуправног социјализма
У канал поред пруге.
Базди Вашариште.
На Видосавином стану замандаљене
Шалукатре
Док на миру миксује
Програм жељотеке телевизије ’’Ласта’’
Ноћна шихта.
Понекад са сетом запева
’’Вољела сам очи невјерне,
Вољела сам очи зелене.
Вољела их лудо вољела,
Ал сада сам без њих остала
Љубила сам очи невјерне
Љубила сам очи зелене
Љубила их лудо љубила,
Ал сада сам без њих остала.
Сад је моме срцу најтеже
Срце моје без њих не може
Срце воли очи зелене
Иако су биле невјерне.
Зелене очи биле су моје
Те дивне очи ко сунца сјај.
Ни сама не знам зашто их љубим,
Што мојој срећи дошао је крај.’’
’’Вољела сам очи зелене’’ Ханка Палдум
– ’’Кој мој стојко тамо пева – дрекну Слаџа, орган са посебним овлашћењима за фарму пилића ’’Код три лепа бела пера’’,
… мете там концентрат у главуџу…’’
Прости радници појачаше гас у спремању фабричког круга.
Док је обнова нема одмора.
Биреклобисе.
***
Не дангуби ни мајстор Гиле.
Нападнута је помоћна зграда
Која се налази наспрам велике штале.
Кренуло се у потпуну рестаурацију,
Од крова до темеља. Убрзано.
Гилетова перфекција изазива дивљење.
Као да је историјски музеј у питању.
Темељно се ради. Маза по маза.
Бунари се ка новој светлости објекта
За бољу и светлу будућност фарме.
Просперитет на видику.
’’Овде ћемо монтират млиницу , а овде кланицу’’,
Римује мајстор Гиле у више наврата.
Понавља. Загонетка мајсторске тајне.
Само Слаџа се смешка држећи чврсто
Стечену позицију главног лика,
Добивену од школског друга са Академије за младе самоуправљаче (лидере), Шуце.
Праћакају се капље радничког зноја
Уз прасак мишица у пуној снази.
Све пршти.
Једног јутра стигоше машине.
Млиница све са кошом, шурилица за пилиће,
Черупаљке два комада,
Точири, исто тако два комада за пилеће
(хумано) упокојење,
Сетови ножева, велики астали са радним плочама,
Бурад за воду, црева. Балон куркуме.
Све је спремно за технолошки напредак и проширење капацитета
И обима посла, Фарме.
Зна Шуцо шта ради. Зна.
На већем ступњу производње запати се
И већи профит, упрегао га стрико Дамјан саветима.
Диктат.
Профит и изнад свега, ништа социјала.
Хуманизам и ренесанса.
– Нема бесплатног ручка у Америци, ол рајт Аничка.
– Је…ол рајт… одговорила би вредна студенткиња Филозофског
факултета’’Конштатин ’’ у Нитри, лекторишући дипломски рад на мастер студијама.
***
Марнуло је Фиргу много невоља по глави.
Излизала му се нада за бољим животом,
Нема се више времена
За последњу шансу
Његовог знања из струке.
Ником то више не треба.
Све мајстор до мајстора.
Мој до мојега.
Потонуће сваке зраке
У мрчило обећања
Од данас до сутра.
Покидане су нити.
Свака нова флаша звана утеха
Балавија је од претходне.
Где наћ оазу која мирише на љубав и поверење?
Ваља бити окопрчан. Ваља се подићи са патоса.
Удари дандару по кори јавора.
Страда буба тркачица. Још једном
Натегну струне живота по мислима.
Ударила оморина по Фиргино руњаво тело.
Испод коже засврбило га легло сумње, по диктату Шуцове теорије
О класном друштву, нешто као ’’Увод у либерални капитализам’’
Са посебним додатком на Нови светски поредак и глобализацију друштва.
Жмиркање сопственог индентитета.
Зачеша се ледјима од кору јавора.
Рња се дуго
– Фирго, дојди бе, ам… повика Слаџа са довратка новог погона.
Млинице и кланице.
Крену Фирга у нове радне победе.
Издржао је све до сада,
И боље и горе.
Од куканције до напрдице у обадва смера.
Све што се може животу додати и одузети.
Мирис сумње у све . Остарило се.
Трилинг асова. Херц.
Фирга
Фрау Наталија
И наравно Хер Црни.
***
’’Једноставно, натераш себе, да што чујеш ниси чуо, што видиш ниси видео.
Ја сам успела, али ипак и даље вежбам. Није кобојаги’’,
Знала би рећи алчак Жута.
Отворени су сензори.
***
Лице са посебним овлашћењима, инокосно пословодни орган, Слаџа из Масну Поњаву,
подиже руку и командова.
’’За мнем…’’
Крену запослена поворка под конац.
Њена је извршна.
На врху фабричког круга Фарме ’’Код три лепа бела пера’’ налазила се
Мајсторска сервис радионица легендарног мајстора Јове Рупе.
Стаде Слаџа и гукну
’’Од сутра ово да смо сад, има бе да бидне и блиста ко детиње дупенце.’’
Згледа се екипа. Без увода. Комеша се у разради.
’’Севет чега…’’ превари се студент Високих школа Вук, а на феријама прост радник, вредница на фарми
Кокотњака ’’Три лепа бела пера’’,
’’Ће рад мог стојка… ћут бе…’’, изнервира се орган инокосно пословодни, Слаџа из Масну Поњаву.
Сви јунаци ником поникоше
И у црну земљу погледаше.
Етика и логика.
Вежи коња где ти газда каже.
– Наставиће се –
