Слаџа из масну поњаву (3)

Блог Недељка Баћине

466

***

Није лако писат о
Слаџи из Масне Поњаве.
Четвртак је.
Поноћ само што ударила није.
Одакле Пинк Флоyд
„Another brick in the wall“,
Мени више цигли фали
Да скоцкам причу о Слаџи.
Хватам ритам.
Зрим.
Пасји се живот живи.
Ништа случајно није.
Остало лајање.

***

Ајде роде мој.
Крени.
Набубрела млада омладинка,
Академац,
Слаџа из Масне Поњаве,
Заљубила се.
Шефћет се звао,
Пекарски калфа,
Мајстор за буреке, ђевреке,
Кифле и переце,
О хлебу да не говоримо.
Слаџа му тепала.
„Мој Шећо, шећерлемо!“
Он њој
Моја Слаџана, шаргарепа мала.
Е сада,
Формула љубавна
Подвучена братством
и јединством
„Сваки човек мијо
Било које вере био.“
Мала је Уска улица
За дуборез њихових додира
На трешњиним приткама,
Од рода поломљеним.
Нежни су шарени лептири,
За курлање пожуде
У стомаку
Младости које нема више.
Мало је птица
У нашој лепој Паланци
Које би знале
Опеват изистински љубав
Слаџе и Шефћета.
Мало.

***
У кревету

У дубини перјане постељине
Шефћет тепа
’’Слаџо моја…’’
Гицка се мазно
’’Нисам Слаџа, него Слађа…’’
Шефћет брка Ђ и Џ.
Брка Ч и Ћ.
Стисну Слаџу. Све се утиша.
Нестаде намрштености
Груну плима емотикона.
На малом транзистору ’’aiwa’’
Скала стаде
На песми Мире Косовке

’’За шаку љубави
За трунку нежности
Ја с’тобом била бих
Била до вечности.

За речи утехе
За мало осмеха
Ја с’тобом била бих
Била бих до века

Шта је бол
Кад без бола нема љубави
И шта је грех
Кад се душа с душом састави
У љубави.’’

Каква шака љубави.
Било је ту љубави за две шлепе
И искрица
Као у сва три погона
МИ ’’Мајевица’’.

***

Умро је велики мајстор.
Бравар који свира клавир.
Највећи син свих народа
Мрц.
Перјаници га чувају.
Шклопоће плави воз
Као да је на издисају
Од Љубљане.
Пати се натенане.
Бекство од мозга.
Хоће ли се ишта променити.
Неће.
Гледам како умире српска прича
Слугаранство зимзелени.
Као никад.

***

Слаџа
Академац политичких школа
Предрадник свечаних пријема
Шефћет, од милости Шефћо
Заједно пешке кренуше
У светлу Престоницу
Да одају пошту
Највећем
Најмудријем
Најумнијем
Сину народа и народности
Црвене отаџбине.
Југославије.
Код Шефћета је џеназа
Код Слаџе сахрана.

***

Колона дугачка.
Лако се изгубит.
Пукну конац.
Закрпе од линија живота.
Неста Шефћет у гужви.
Издаде.
Никад га Слађа видела није
Више у животу.
Тих дана пролила је
Две канте од ’’јупола’’ суза.
Једна канта за бравара
Друга канта за Шефћета.

***

Рубиконова коцка.
Жута је свађалица.
Одавно таква била није…
Причу јој причам о мајци Зори.
’’Јели стварно умро ћопави’’…
’’Јесте мајко, умро је’’…
Тако годину дана проверава.
Печати. Тражи сигурицу. Поново.
’’Јели умро…’’
’’Не смарај ме, рекао сам ти…
По стоти пут ти говорим…’’
’Нека, сине , нека… Знам ја да је умро.
Него ми нешто мило чут…
Милина ме обиђе…’’
Није га волела.
Остала је верна своме краљу.
Није га дочекала.
Намонтира се рубиконова коцка,
Насмеја се Жута.
Тако и треба.

***

Копни Слаџа.
Скврчила се.
Љубавни инцидент са одбеглим
Шефћетом је потресао
К’о плус десет по Рихтеру.
Нашла је уточиште у соби број седам,
Код Фахрете,
Певачице хотелске музике ’’Лира’’.
Не пева се.
Жали се Бравар.
Шеф оркестра, жмиркало Саша
Обећа Слаџи
Да ће написати хит песму
О њеној несретној љубави.
Знам да је било тако…
Да није било тако, одакле оно песма ’’Шеки, Шеки…’’
(наставиће се…)

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here