Kada smo mali, ne znamo ko smo, pokušavamo to da shvatimo iz načina na koji se naši roditelji ponašaju prema nama. To je jedini način da formiramo svoju ličnost.
Ako su nas tretitali kao nekoga ko je bezvredan ako ne ispunimo njihova očekivanja, mi ćemo se ceo život truditi da njihova očekivanja ispunjavamo, ukoliko to ne možemo padaćemo u ono isto osećanje agresivnosti ili očaja koji smo imali kao deca.
Kasnije ćemo od svih ostalih tražiti potvrdu da smo vredni i naš osećaj sebe zavisiće od mišljenja drugih ljudi. Ako ispunimo očekivanja, osećaćemo oalakšanje (mnogo više nego sreću ili zadovoljstvo) i biće nam potrebno novo dokazivanje za osećanje novog olakšanja.
Za nas neće postojati opuštenost, a kvalitet života, bez obzira na uspeh biće sveden na preživljavanje iako imamo mnogo više od toga, jer psihološki preživeti u ovom slučaju znači dobijati stalne potvrde od drugih.
Ako su nas roditelji voleli i poštuju onakve kakvi jesmo osećamo se vredni i važni bez obzira na spoljne okolnosti, imamo samopouzdanje i uspeh predstavlja želju, igru i izazov. Sposobni smo i da radimo i da se odmaramo, ne postoji trka za dokazivanjem, jer znamo da smo dobri baš takvi kakvi jesmo.
Ako uočimo razliku iz uslovljene i bezuslovne roditeljske ljubavi i prihvatanja, koja je opisana, možemo zaključiti da nas samo ta ljubav i prihvatanje čine dovoljno vrednima i
sposobnima u sopstvenim očima.
Kasnije u životu taj osećaj, da je sa nama sve u redu i da smo vredni, i kada grešimo i kada napredujemo, možemo imati sa drugim ljudima, ili ne.
Ne vredi ostajati u okruženju koje produbljuje rane iz detinjstva. Budite sa onima koji čine da se osećate vredni i sigurni, i kad vam je najteže.
