Наполеон Бонапарта (1769-1821), француски генерал и самопроглашени цар који је запалио Москву, па изгубио рат, констатовао је да нас туђе мудрости никада не опамећују. Оставио је, ипак, низ порука.
Слично је урадио и Винстон Черчил (1874-1965), британски политичар и премијер Уједињеног краљевства. Он је водио свој народ и државу у Другом светском рату, успео да се одбрани од Хитлерове Немачке и победи. И данас је у Европи рат, а последице се осете и у Србији, па и Бачкој Паланци, Челареву, Обровцу… Свако има своју причу, а експонирани су Путин, Зеленски, НАТО, ЕУ, САД, можда и некакви владари из сенке, можда ванземаљци…
Једна од Черчилових порука гласи: “Историја се понавља, али сваки пут све више кошта”. Такође, Черчил је констатовао да не постоје наши стални пријатељи и наши
стални непријатељи, постоје само наши стални интереси. Или, “Увек можемо рачунати да ће Америка урадити праву ствар након што покуша све остало”…
Наполеон је сматрао да само страх и интерес као две силе уједињују људе. Вели да у револуцији постоје две врсте људи – они који их дижу и они који се њима окористе… Још старогрчки филозофи су поручили да међу онима који су вам једном били непријатељи не треба тражити пријатеље.
Историја је пуна крви, лажи и, поред осталог, изрека личности које су некада биле апсолутна власт и моћ, трудили се да се прикажу као културни људи… A већином
били пуни сујете и заробљеници свог ега.
Антон Павлович Чехов је (1860-1904) аутор драма “Ујка Вања”, “Галеб”, “Три сестре”, “Вишњик”, најзначајнији руски приповедач и драмски писац. Уз Мопасана сматра се за највећег европског новелисту. Е, тај Чехов је у једном писму упућеном свом млађем брату објаснио шта значи бити културан, по његовом мишљењу, у ондашњим временима. Он је чак и саставио списак услова који испуњавају културни људи.
Они, по Чехову, поштују људску личност и зато су увек љубазни, пажљиви и спремни да чине за друге. Саосећајни су према свима. Поштују туђе власништво и враћају своје
дугове. Искрени су и презиру лаж. Културни људи не позирају и понашају се исто и на улици и у свом дому, не праве се важни пред својим свакодневним пријатељима. Нису склони бесмисленом причању нити оптерећују друге својим ничим изазваним исповестима. Културни људи не унижавају себе како би изазвали сажаљење. Не маре за лажне вредности. Ако су учинили нешто значајно не праве од тога најважнију ствар на свету. Ако имају неки дар поштују га и због њега жртвују одмор, романсе, провод,
сујету. Имају развијен осећај за лепо, естетско. Воде рачуна да контролишу своје нагоне и да у супротном полу не виде само сексуални објекат. Теже оригиналности,
отмености, човечности, диве се мајчинским осећајима…
Велики писац, сматра, за оно време, да није довољно да би неко био културан да чита популарне романе и посећује позоришта. Он мора непрестано, даноноћно да развија себе, да чита, учи, и труди се да ОДМАХ ОДБАЦИ СУЈЕТУ!
За сујету психолози кажу да је она појам који има негативну конотацију. Сви људи, без изузетка, су сујетни, али се људи разликују по степену изражености њихове
сујете. Када се у свакодневном животу за неког каже да је сујетан онда се обично мисли на некога са израженом, пренаглашеном сујетом. Сујетна особа је преосетљива на критике и одбацивање. Има изражену жељу да добије потврду од стране других људи. Има ниско самопоштовање. То што психолози кажу да је сујетна особа преосетљива на критике значи да сваку критику доживљава као одбацивање (крај света). Таква особа се осећа невољеном, а не уме да воли себе у задовољавајућој
мери. Она тражи потврду својих вредности од стране других људи. Споља може деловати арогантно, надмено и самоуверено док се изнутра осећа несигурно, повређено, усамљено, одбачено, бесно и празно.
Сујета је “сласт за его”- додају психолози. Када сујетна особа осваја друге људе добија њихове комплименте и дивљење, она процвета. Проблем јешто то не траје дуго.
Када престану аплаузи, дивљења и прихватање сујетна особа остаје без своје душевне хране и поново запада у стање апатије, умерене и хроничне потиштености која може бити праћена повременим епизодама очаја.
Сујета је “отров за душу”, јер спречава позитиван капацитет себе да се развија и достигне свој крајњи циљ личног и спиритуалног развоја, а то је слабљење од ега.
То не значи губитак ега (губитак себе), јер је то немогуће. То је дистанцирање од ега, свест да постоји, али да није суштинска одлика ничијег индентитета. Его је само
филтер кроз који посматрамо себе, друге и свет. Треба рећи – ја сам више од њега! Основни его појам је: вредиш онолико колико те значајно други прихвате и потврде!
Већина владара света кроз историју, па и данас, били су изузетно сујетни, а его су потискивали или пред крај владавине или пред одлазак у пензију, а то је за њих
смрт. Са пиједестала власти поглед на живот и људе очито је другачији од онога у реалном свету.
У време великих несташица, на пример, код нас у време владавине Слободана Милошевића, кружила је анегдота која је осликавала беду, месечне плате од пет милијарди динара, а вредиле су пет тадашњих немачких марака. Пред једним
маркетом пуно људи чека у реду, а у ауту тадашњи председник државе пита свога секретара – шта чекају ови људи?- Зејтин. – Па зар ми немамо зејтина?- Ми имамо,
они немају!
Ова прича је освежена после недавне несташице шећера, млека…, а ових дана и изјаве на РТС једног саветника министра пољопривреде. Он рече да Србија има довољно хране, захваљујући доброј базној пољопривредној производњи, те има довољно семена и вештачког ђубрива за следећу сетву.
Тачно је, веле људи, да Србија има довољно хране, али већина народа нема новца то да купи. По ко зна који пут са врха је објављено да ће пензије коначно да порасту од 1. новембра 9 одсто, а од 1. јануара 2023. године још 11,2 одсто, а пензионерски синдикати нису задовољни.
До децембра и фебруара када стижу на исплату ове пензије још пар пута поскупиће све и свашта што улази у минималну потрошачку корпу која се приближава месечном нивоу од 50.000 динара, а просечна пензија биће 36.000 динара. Десет основних животних намирница поскупело је преко 45 одсто, а пензионери и радници са минималцем троше на њих 80 одсто примања.
Због тога би наши политичари, у временима када сви у свету, па и код нас, плаше народ гладовањем и смрзавањем чак и оне тамо зиме, требали да реше енергетске проблеме и проблеме малих плата и пензија у Србији и тиме зараде плате које добијају.
За сада нек мало медијски у крај помере друге тешке теме као што су свађање с комшијама путем медија, братство са Русијом, посете, грљења и потписивање неких безвезних дипломатских докумената, а потом дипломатски трапаво медијско сликање и турање прста у око дипломатији западних сила од којих животно зависимо.
Сада се констатовало да “нас Хрватска мрзи” (откуд то?). Коцкасти веле да није фер да је Србија изузета од санкција, па не дају да руска нафта путем јадранског нафтовода, а коју ми купујемо и њима плаћамо пролаз кроз њихово двориште (скоро 50 милиона евра годишње), дође до нас.
Наводно, градићемо нов нафтовод према Мађарској (коштаће 100 милиона евра) која иако је чланица ЕУ и НАТО има проблем као и ми, али има прикључак за највећи европски нафтовод “Дружба” и има јефтинију руску нафту и гас. Мало је “блесаво”, али испада да од нас јефтинију руску нафту и природни гас имају и неке друге чланице ЕУ и НАТО које су увеле санкције Руској Федерацији.
Ми трпимо притиске, па сад и својеврсне санкције од Хрватске, јер нисмо Русији увели
санкције. Ми не само да плаћамо више већ више не можемо бити изузети од санкција за увоз руске нафте док, на пример, Хрватска као власник нафтовода, који је грађен у време СФРЈ, може себе да изузме и купује коју хоће нафту и поред уведених санкција Русији.
Јасно је да је на инсистирање Хрватске (без њеног гласа нема обавезног консензуса) ЕУ донела одлуку о томе да земље Западног Балкана (најсиромашније) не буду изузете од куповине јефтиније руске нафте. Да ли је реч о сујети комшијских политичара не треба ломити мозак, али је јасно да од ове одлуке они немају користи, а ми имамо штете.
Као што је, на пример, нафтовод хрватски, тако је и половина моста код Паланке и Илока власништво суседне државе, а она, као и нафтовод, може, ко зна због чега, да дан, два, месец, годину… заустави саобраћај. Може да затвори своју половину ћуприје и не дозволи нама да идемо ни у транзиту пар километара крозњену авлију да би опет били у Србији. Стручнији знају да овај мост има минималан животни значај за комшије, а нама тај илочки џеп може свакодневно да отежава живот.
Дугорочно, ако ћемо правити нафтовод до Мађарске да би имали извесно снабдевање и јефтинију руску нафту зашто не би изградили и мост код Паланке и Нештина за који постоји пројекат ЈП “Путеви Србије”, али и животна потреба преко 300.000 грађана Србије са две обале.
Паланка би решила полувековни проблем теретног саобраћаја који урушава град, јер је једина варош у Србији у којој се царински прелаз налази у насељеном месту. Нов мост би значајно скратио и појефтинио сигуран саобраћај, убрзао проток људи и роба без царина…
Овај део Бачке, дунавским најузводнијим мостом који би спојио две обале Србије, коначно би био, без посредника, повезан са Сремом, Западном Србијом, Републиком Српском, Босном и Херцеговином… Био би убрзан развој овог дела приобаља, јер инвеститори траже модерну инфраструктуру и ту граде фабрике, запошљавају, остварују профит (због тога долазе, а не што нас воле) и пуне локалне и државне буџете…
Само су интереси стални, а историја се понавља и сваки пут све више кошта.
