BAČKA PALANKA: Sa iskusnim ljudima treba razgovarati, a ponekada i ponešto beležiti što će vam reći o životu, poslu, prošlim i sadašnjim vremenima.
U pričama iz druge polovine prošlog veka, na primer, oni koji tada nisu bili rođeni, ili nisu bili samosvesni, iz prve ruke mogu čuti kako se živelo i radilo, pa praviti poređenja sa današnjicom i projektovati budućnost, jer ponekada se istorija reprizira.
Privrednici, umetnici, novinari, majstori, sportisti, vojnici i policajci…, svako iz svog ugla, bez opterećenja globalnim istorijskim ocenama o jednom periodu i ljudima koji su tada živeli i radili, daju svoj sud o prošlosti i to sa poštovanjem istorijske distance. Neki ljudi u trećem dobu su svojevrsni majdan iskustva, a mlađi koji to znaju mogu da iz tog majdana iskopaju ono i onoliko nečega što će im valjati na putu uspeha u životu i stručnoj karijeri.
Dve decenije je u penziji Milivoje Knežević, privrednik koji je diplomirao 1960. godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a u isto vreme igrao fudbal u Bačkoj i ČSK-u da bi potom decenijama bio sportski radnik u FK Bačka, važan čovek uprave koji se nije puno eksponirao, ali je mnogo doprineo našem najuspešnijem fudbalskom klubu.
Važio je za jednog od vodećih privrednika opštine u drugoj polovini prošlog veka, a jedan je od svedoka i kreatora privrednog rasta ovog dela Bačke. U to vreme malo je bilo fakultetski obrazovanih ljudi, te je Knežević odmah po završetku, dobio jedno od rukovodećih mesta u palanačkom „Građevinaru“. Potom je bio generalni direktor čelarevskog Poljoprivredno – industrijskog kombinata „Podunavlje“ u čijem sastavu je bila pivara, ratarstvo i stočarstvo … sa oko 1.000 zaposlenih.
Kaže da je u Novosadsku banku u Bačkoj Palanci došao za direktora 1. decembra 1974. godine, sa direktorskog mesta u penziju je otišao 1. januara 2001. godine. Dodaje da je u dobra vremena u Palanci radilo i preko 100 bankarskih radnika.
– Interesantan je životni put mojih predaka,mene i moje porodice – veli Knežević i dodaje:
– Moj deda je iz Malog Cvjetnića, a 1922. godine kralj Aleksandar Karađorđević je deo Krajišnika naselio u Makedoniju, naše u selo Josifovo u blizini Valandova. Rođen sam 1937. godine, a 1941. godine Bugari su nas proterali, pa smo se našli u Čapljincu, selu kod Niša. Potom 1945. godine dolazimo u Kljajićevo gde počinjem školovanje. Po selidbi u Čelarevo završavam malu maturu, a u Bačkoj Palanci Gimnaziju, te u Beogradu Ekonomski fakultet.
– Naravno teško bi bilo bez pomoći društva, pa je u to vreme tada Srez Bačka Palanka davao studentima stipendije. Sećam se da sam prve godine imao 4.500 dinara mesečno, kasnije 5.000, kao apsolvent 6.000 dinara. Moja supruga se manje selila, jer je rođena u Čelarevu mada su njeni iz Bosanskog Petrovca. Stariji sin je takođe diplomirani ekonomista, a mlađi je doktor elektrotehnike i radi u Nemačkoj u BMV-u. I unuk sada treba diplomira elektrotehniku, kao i stric.
– Bačka Palanka je poslednjih decenija prošlog veka zvanično bila među pet najrazvijenijih opština u Vojvodini – seća se Knežević.
– Naša banka (sada je to Erste) bila je jedina (filijala) u Palanci i učestvovala je u razvoju opštinske privrede, ali i privrede Bača. Sećam se da smo učestvovali u projektima izgradnje „Sladare“, pa velikih ribnjaka u Baču i drugim razvojnim projektima nekadašnje „Agrobačke“, te izgradnji šećerane.
– Kada je „Sladara“ počela da radi pojavio se velik problem otkupa ječma. Za taj posao, a radilo se o velikim sredstvima za plaćanje 50.000 tona ove žitarice država nije obezbeđivala novac kao za otkup pšenice. Tražilo se rešenje i ja sam ga našao tako što sam uz saglasnost Narodne banke ječam podveo pod pšenicu i tako jedno vreme rešavao problem.
– Podržavali smo poljoprivredu – PPO, „Budućnost“, kooperacije, ali i industriju. Tada su, među našim partner preduzećima bili, pored „Sintelona“, „Majevica“, „Nopal“, ILR „Jedinstvo“, „Merkur“, „Dunav“ u Čelarevu, „Podunavlje“ u Čelarevu , pa Trgovinsko preduzeće „Podunavlje“, „Građevinar“, „Marina“… Društvo je tada bilo u ekspanziji. Puno se radilo i dobro se zarađivalo, a banka je imala puno novca. Mnogi ljudi su tada gradili kuće, a gotovo da nema „krova“, posebno u stambenom naselju „Sinaj“, čiju izgradnju naša banka nije kreditirala. Tada ljudi nisu mnogo znali o kreditima, pa smo morali da ih naviknemo da moraju dati garanciju, odnosno hipoteku, da se kredit mora redovno otplaćivati i u celosti platiti. Dešavalo se da čak i preduzeća dolaze da traže kredite bez projekata, pa smo i njih na neki način edukovali. Para je bilo 70-80-tih godina prošlog veka.
– Kada sam otišao u banku, a bio sam direktor od 20. januara 1964. do 1. decembra 1974. godine, na moje mesto je izabran Mirko Stupar koji je došao iz TK „Dunava“- seća se Milivoje.
[rev_slider alias=“matis-namestaj-novooo“][/rev_slider]
– U to vreme „Dunav“ i „Podunavlje“ puno su ulagali u razvoj mesta, pa je Čelarevo proglašavano za najuređenije mesto u Vojvodini i dobilo status naselja gradskog tipa. Uvek sam ostao veran Čelarevu u kome i danas živim. Tu sam i počeo i završio sportsku, odnosno fudbalsku karijeru. Tačnije, iz podmlatka Bačke pozajmljen sam ČSK. Fudbalsku karijeru okončao sam u Čelarevu, a trajala je devet godina od 1955.godine do juna 1964. godine. Sećam se tog tima: Batez, Solomon, Morača, Galonja, Malešević, Labus, Latković, Jević, Karakaš, Ugrica, Knežević (Jovanić). Igrao sam desetku, odnosno kako danas kažu plejmejkera, kreatora igre, a dobro sam sarađivao, na primer, sa Miladinom Karakašom – Dešom koji je u žargonu rečeno bio urovan, dobar igrač. Igrali smo Novosadsko-sremsku zonu, valjda se taj rang tada tako zvao, a danas je od pomenutog sastava malo nas među živima.
– Sećanja su ostala. Dugo sam radio kao sportski radniku u fudbalu, a posebno sam se angažovao u „Bačkoj“. Bilo je tada i velikih uspeha, jer sam, na primer, pomagao Lazi Vlaisavljeviću koji je u to vreme bio predsednik kluba. Kroz kvalifikacije, kao prvaci Vojvođanske lige 1988. godine, savladavši Zagreb i Kopar, plasirali smo se u Prvu B ligu Jugoslavije. To znači da smo bili među 36 najboljih klubova u zemlji koja je brojala preko 20 miliona ljudi. Trener je tada bio Ilija Tojagić, a njegov pomoćnik Bora Čabrilo koji je pred kraj prvenstva preuzeo kormilo, jer je Ilija otišao da radi kao sekretar FK „Novi Sad“. Ispali
smo prve godine iz te jake lige, a jednu od ključnih utakmica, iako smo bili bolji rival, izgubili smo u Banjaluci od „Borca“ koji je sada prvak Bosne i Hercegovine. Već neko vreme sam samo navijač, ali znam da je „Bačka“ uvek bila jak klub kada se oslanjala na igrače iz svoje sredine.
– Uvek je „Bačka“ brinula o svojoj deci, ali i igračima koji su dolazi ovde da igraju. U vreme dok je Slavko Maletin Vava vodio tim postojao je dogovor da privreda pomogne tako što će svaka fabrika zaposliti nekog od fudbalera.
Pročitaj: Mobilni telefon i vožnja automobilom
