Буди ти мени миран (29) – Срећна српска (15)

Блог Недељка Баћине

466

’’Одакле ти име Перцан?“
’’Из Босне, кад ми тепају. Иначе Петар’’.
’’Таласају се наша имена’’.
’’Само ме отац звао Петар
Остали, каква им је згода била
Перо, Пере, све до оних љутих
Кад хоће да нагрде, Перкан…’’

***

Човек од челика могао би изгледати
Као Перо. Искипљен у струне мишића.
Земља јака, која хода. Згрчене
Црте лица и све остало упрегнуто.
Не тако ретко сретнем се са њим
На Синају.
Џамбасари са огревним дрвима.
Талимо се на пензионерским списковима
Месечним ратама, одресцима.
Утоварај, истоварај, шегај, слажи, мажи,
Наплати, опрости, ситан вез до лаког банкрота.
Ломатамо се по смутним временима.
Перо носа са собом ’’Липов’’ блок на коцке
са именима дужника.
’’Изгоре кућа, оста баџа’’, кажу његови у Босни.
Кажем и ја. Фајде нема.
Перо не опрашта дугове
Кад је густо укрсти очи, укопа се,
Шкргуће зубима.Страх га гледат
А не дуговат.
Богаљи се Радован на Перу.
Малка му снага.

***

Ајд крени Радоване.
’’Старачки дом на Синају.
Улица Банатска .
’’Чекаш неког’’.
’’Чекам неког, а ти?’’
’’Чекам и ја неког’’.
Око Дома као да је сајам аутомобила.
Већина је са страним таблицама.
Граја деце.
Довикују се малишани
Губи се граја умивеним и ушушканим
Синајом као трен. Хватамо далека имена:
Кристијан, Ема ,Енцо, Динко…
Хана… Алек.. те Естер.
Други је дан Ускрса.
’’Чиста српска имена.’’
’’Ресејани смо, Перо… широко… као
Поље јечма… док њише…’’
Чепукање по веселом дану.
На месту вољно.
За великог илузионисту,
Супермена из фрижидера
И хвала му где чује и не чује,
На једнократној обнови залиха
У шпајиз варијанти.
Залихе ће потрајати до Првог маја.
А шта тад?
Можда бану као некад
Левичарске сенке
На Тиквару
Па се са милодарима опоштене,
Све са црвеним барјацима.
Доће. Доће.
У следећем турнусу избора,
За златно доба
И велику магију,
Звану бољи живот у Србији.
Оставај с милим Богом,
Памети.
Имена деце су туђа,
Презимена се тешко носе,
Залог.’’
Отреса Радован главом,
Мука му је.
Садака у глави од српског национализма.
Садака од живота на празничне дане.
зури у оптимизам пиљара,
док распремају зелениш прекопута.

***

Трепери нервни систем.
Чекалица на дуго.
Кренула и жгаравица.
’’Не дође нико’’.
’’Нико’’.
’’Мењам два нико, за једно неко’’.
’’Затвори блокче Перо… Хајдемо код Јакше на пиво’’.
’’Хајдемо, можда Жељка ради ,
да нас уважи и развесели’’.
’’Можда’’.
Кренуло се у луњање без циља
Покривалица за наду,
Наплате дугова за огрев.
Може се замркнути испред Старачког дома пеглајући дугове.
Деца родитељске не признају дугове.
Пецају заоставштину.

***

’’Јеси скоро у Гламочу био?’’
’’Нисам… у Рајићке одавно’’…
Све се брже окрећу ’’зидарске’’.
Перо натеже из флаше.
Прави се празан ход, кад се пије из чаше.
Хоће и уста да се крастају.
Бола.

***

’’Кад је почело пушкарање,
Спремих се и пут Гламоча.
Немају шта чекати српки националисти.
Рат је. Добровољац сам, а у свом
Завичају. Прво на памети ми да
Спашавам ћаћу Милоша и мајку Милицу.
Једва их покренух. Пребацих у Паланку браћи Милану и Драгану.
Ја се вратих да чувам огњиште.
Да чувам да се ватра не утрне.’’
– Шта ћеш!
’’Ударише усташе и Турци Лијевљани.
Зло на све стране. Пршти поље Гламочко. Наидје у нека доба
Школски ми друг Жарко из Команде,
Па ми рече: Ово је све продато.
Раздужи се Перо и пут предноге за Паланку.’’
Скамених се. Оде Жарко. У Паланци , шта да ти причам…
Земјак до земљака.
Од српског национализма мрља.
Све ми би јасно.’’
’’Остало је историја. Гламочка сага.
Остадоше дулуми поља и пута. Пустаре наше.
А некад смо наш гламочки кромпир на кришке продавали
Госпарима из Сплита.’’
’’Ето, као у Гајдобри’’… оте се Радовану.
Заћутало се….
Од када сам, од тебе отишо, нисам пуно среће видио.
Кол’ко си ме ноћи млада крај свог прозора чекала,
Кол’ко ли си ноћи сама сузе у постељи ронила.

Не знају ме више ни крсни кумови, вратићу се брате рођени.
Колике сам путе кољеним сам у туђини провео,
Како ми други није лијепу већ испросио.

Родној сам се груди вратио, љубу своју вјерну нашао.
Моја ће нам мајка, душо, богате сватове спремити,
Блиједави ће дукати, твоје име груди ресити.

Кунем ти се душо, свим на свјету, оставит те нећу.
Кунем ти се душо, никада те више ја оставит нећу.
Широко нам поље Гламочко.

Бебек и Тифа

Пустио би Петар Гаврић
Звани Перцан, Перо, Пере, Перкан
Сузу.
Шкртари.
Можда их више и нема.
Искапане, остадоше испод
Шатор планине.

***

Нагло је захладнило.
На свакој трећој тури
Конобарица Жељка је све лепша и лепша,
А бакшиш све већи.
Бледи васкршњи понедељак.
Миримо се и опраштамо.
Почиње бројање трапавих покрета
У недељи трапавој.
Живио живот
Изнад сваког облака.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here