Матеј.
„Злато бабино. Једини који ме извукао из декице да једем.“
Прсла ми Добрица.
Небо над Истром шапуће љуљање јесени
Касне Војводине Благородне.
Ништа то њу не дотиче.
Свађа се,
Мала и велика свађалица.
Њени су аршини а моја леђа.
’’Појма немаш… Талијанац …Запињеш,
Заштекћеш… порка Мадона… заврши
Шта си почео…’’
Добрица у бедаку.
„Ciao bela. Pic…’’
Претурам по белешкама.
Нећу да ме унервози. Немам тајминг
За њене мале и велике нервозе…
’’Ciao bela. Piccolo blu’’
Трен је у шапутањима.
’’Тако може’’.
’’Тако сам и написао.’’
Матеј јој сипа чај од нане.
Шоља се забелила на скајпу.
Невероватан призор
За очи рукописца из Гајдобре Старе,
Губе се приче.
Сенке беже са зидова.
’’Чуј, мангупе… Сузе и сузице…’’
Блејим.
Блејим на фатове.
Далеко је штрека
И детињство са Боб Диланом
И са њом,
Кад се дететом звала.
’’Добри људи дугове туђе враћају
И осмех набаце… упркос свему.’’
Саветује Лејка.
Крени мајсторе мој. Крени.
’’Лажу. Суза није течност.
Суза је трен душе.’’
Заћута Добрица.
Још ћути.
Од невоље је.
’’Запали једну и за мене. Лијена сам
Се дигнути а баш би ми пријала
Кавица и цигарета.’’
На мени је да слегнем раменима,
Кад нема ничег што може да је покрене.
Врати се у ’’мир и тишину’’.
Нек други дигне прашину,
Фрка од живота.
***
Револуција је као жена туђа.
Неверна.
Револуција се прави на чеки.
Вребаш.
Вребаш, птица си грабљивица.
Ни пет пара не дајеш на плен.
Унапред знаш да је твој.
Цар си.
Небеска муња.
Отима се она.
Лако ти није.
Вуку те крвна зрнца и хормони.
Батргаш се и унапред кајеш.
У свакој жени је револуција.
Мала и велика.
Са којим оком циљаш то ти је.
Неверо моја и анђеле под декицом.
Ако је знаш користити теби боље.
Бронхије се прошире.
И горе,
И доље.
Трошиш се до последњег даха.
’’Гуљачиш…’’ шапћу ’’цапинаши’’.
Дани се кантају
У заносу си игри сенки.
Нико као ја,
Вртљају се дани
Као ниска ђердана
Окрени још један круг.
Стари мој
Мајсторе
Мангупе
Злоћко.
Сад стани
Стани бре
Од Србије брале.
Ваљда оловке и папира има
На претек.
Знаш ти наставит
Знаш ти и оверит.
Лаку ноћ Добрице.
***
’’Ако нас ишта може сакрити то
Су ови платани паланачки,’’
Тртља Вељко Револуција.
’’Наши су у Гајдобру донели кошћеле’’.
’’Да зобљемо кад глад удари’’.
’’Неће ваљда глад. Војводина је
Ово, све нахрани’’.
’’Нахрани и сахрани. Наша Херцеговина
Све насели и никад се не расели’’.
’’Бар се имамо где вратити…’’
’’Нема повратка рођени… Нема.
Прегазили су наши стари Дрину,
Једном заувек.’’
Табанамо до Градског гробља.
Гајдобрани знају бити господа.
Акастиле.
Свему и свакоме.
Мића Пековића аутобус мариборске
Регистрације је у чеки.
Прави се држава,
А у сватове без оне ствари
Не иди.
Знам.
Посигурно знам да за Пековића пасом
Цакли се ливор.
Цакли се ко пасја муда.
Држава је на одстрелу.
Сачуват је морамо у једном целу.
’’Маџари ће нам доћи главе’’.
Тутњала је аветна Софија
Старом Паланком.
’’Јебали те Маџари. Ајд соколе,
Ајд сиви тићу загангај.’’
’’Посло Слобу, Посло Слобу
Српскоме народу.’’
Тако је брате мој,
Бива ником није пало на памет
Да синоћ кроз Тополу прође,
Прошао Карађорђе
И остао без главе.
Сад неко послао Слобу
И он шеће.
Шеће.
Револуција црвених жаба крекетуша.
Падају са неба.
Вељко Револуција ме потапша
По рамену
’’Рођени за мном’’.
Укрцавање у Пековићев аутобус
Марке ’’Там’’.
Шутке.
Више паланачког гробља.
Лакше се оштрити у комфору
Мићиног аутобуса
Него букачит до Новог Сада
Таљигама и палцем,
Нека Дрварчана.
Нека.
Губи им се пјесма
’’Ој Дрвару трипут си горио
Ал се Шваби ниси покорио.’’
Губи се у даљини мирис Златне јесени.
Лалоши на кантару историје
Меркају род јесењи
Из октобра 1988 године.
Кренусмо.
Са срећом и милим Богом.
***
Где си.
Шта радиш.
Колико година имаш.
Сетиш ли се мене понекад,
Или још дрељиш
’’у море дубоко и небо високо’’,
Претурам по бележници.
Двадесет и девет ти је година.
’’Четвртак је … пишем причу.
Ја сам узрок свих твојих
Темпeратура… Знам ја то ..
Рекла ми птица мозгалица…’’
Ћутиш.
Сакрила се у агенди
Крштенице
Твојих двадесет и девет година.
Мени пишу више,
Нека пишу
Док Вељко Револуција
Мој рођени
Запиткује
Ко то рече
’’Све пасива, све ће дојти на своје’’
Можда ти
Добрице
Истријанко мала.
Piccolo blu.
Дојди, да рушимо Владу
У Новом Саду
Да смишљамо песме Слободану.
Лику са Сунцем у коси.
