„Невесиње на окуке,
Момци су ти ко јабуке“.
Заганга Богдан.
Прихватише сви одреда.
Вељко рођени зуба не бјели.
’’Рођо, јели ово каква штела?’’
’’Каква штела? ’’
Као у чуду сам.
’’Ова револуција, некако ми
Мирише као да је негде договор пао’’.
Одговорише шараге. Бука.
Завијање вукова.
’’Нема раја без роднога краја
Ни милине без ’Ерцеговине.’’
Увек упали кад страх прошири зенице.
Рука задрхти,
Или срце прескочи.
Гледа ме Вељко родјени.
Бива одговор чека.
Не трепће.
’’Рећи ћу ти једном’’.
Обећах,
Напуклог гласа,
Од шкије и малигана.
***
Терен се већ одавно спремао.
’’Извидница Павла Ђуришића’’.
’’Пролетери Коче Поповића’’.
Данима абери и њушкање,
Неке фаце које су ти увек при руци
Да се нађу злу не требало.
Кад ускочиш у столицу рингишпила
Гледаш да будеш први,
На твоју страну да претегне.
Заливају те малиганима
Нуткају црвеним меким срајевским
’’Малбором’’.
Увек се надје нека дијетална јагњетина
У Карађорђеву,
Или мешано месо у Челареву.
’’Плови патка преко Саве
Носи писмо на врх главе’’.
Све те сколесало
А љето у продуженим терминима
Закраћало
Пожутило
Расцветали се трбухозборци
На све стране
Младица си
Брзо се примиш
Као калем
На стару пањину.
***
Револуција је увек у току.
Уморне су комуњаре и црвени мудраци
Инфузија спучена.
Кап по кап.
После јурне бујица
И поплави кућу од папира
Све до шљемена.
Скрка је.
Више се нико ње
Сећати неће.
Нема је рашта ни спомињати
Да је ваљала
Све би издржала.
***
’’Гаси машине. Крените’’.
И ништа више
Не рече Друг Љубо.
Сигнали претекли из ноћи
Јутарња гимнастика мозга.
Хоћеш, нећеш
А да нећеш немој
Јербо
Ваљати неће
Клик је на ’’телефону’’.
Љубо комитетлија одрадио своје
На теби је јуначе
Револуција или
Мрш у ’’три пизде материне’’.
Скуван си.
Јаје си без љуске
И печена цвркутава шева
На ћумуру.
***
Гуслам мисли и речи.
Премотавам јесење дане 1988. године,
Везујем их у чвор причу
Ако дође до тачке пуцања.
Ваљда неће.
Ухватила тишина као паучина
Мићин аутобус.
Тандрчу камиони
Петокраке на готовс,
Пешадија не посустаје.
Промичу плодородне њиве,
Крајпуташице.
Пуцају им њедра
Цврче од силине рода.
’’Зар неко да нам ово отме
Нећеш вала јуначки сине“.
То је оно кад се медија
Од увета до увета
Од задате речи
До часне комунистичке.
Прати нас мирис џибре,
Што се клати
У аутобусу,
Шири ноздрве и жести нас,
Заслепљене и сумануте
Револуционаре.
***
’’Ако не изгинемо
Ваљда у новој Србији
Добићемо борачке пензије’’,
Калкулише Гојко Веселник.
’’Не знам ко ће за те сведочит.
Тешко два сведока да нађеш’’,
Закити га Ранко.
’’Ето ти први’’.
’’За мене је лако. Ја сам ти први, још само
Да нађеш другог’’.
***
Прекопута смо ’’Југоалата’’. Добродошлица.
Сендвичи и јогурт.
Трпа се на све стране.
Отворише „бункере“.
Никад се не зна време трајања
Октобарске револуције.
Јогурти су у тетрапаку,
Они са три ћоше.
Не производе се од тад више,
У том паковању.
Пукну као „крагујевка“,
Кад их шикнеш о зид.
Тако Револуција за будућа поколења
Доби име ’’Јогурт револуција’’.
Сендвичи наставише свој
Револуционарни ход
По земљи Србији,
Све до данашњег дана.
Јогурт не.
Све се полокало.
Давније’ дана.
***
Бучемо из петније’ жила,
Набрајамо све што је за доле.
А тек понешто дижемо у небеса.
’’Иза мене стани’’,
Командује ми мој рођени Вељко,
Онако висок, кракат, кошчат,
Грлат.
Бива да ми сачува главу,
Ако нешто крене по злу,
А кренути неће,
Јербо тако не пише у сценарију.
***
Попустише брзо они што су
Требали да попусте.
Стигоше ћаге из Београда.
Прочиташе.
’’Србија из три дела убудуће ће бити цела’’,
Наредио Председник са звездом у коси,
Онај исти, из читанке.
’’Мало морген’’.
***
Насловна страна чувеног ’’Нина’’-а.
Мој рођени на насловници.
Револуционар.
Иза њега је део мог чуперка,
Вири.
Ништа више.
Поклопио рођени
’’Јогурт револуцију’’ античком лепотом.
Из завичаја многи завршише за докторе наука,
изнедрисмо спортисте државног
Формата, јаке и виђене људе.
Нико као Вељко.
На насловницу моћног листа.
Купујем свих пет ’’Нинова’’
На трафици,
Вељку да их дам.
’’Рођаче јел било намештено
Оно у Новом Саду.’’
Једном ме приупита.
’’Јесте рођени . Јесте.’’
’’Па што ми не рече’’.
’’Конспирација и директива.’’
Љутну се на мене.
***
Више није ни за Вељка било револуција.
Прескакао их је. Једну за другом.
Знао је за јадац.
Увек би се зашпилали ’’Ајнца’’.
На мене је био ред да губим.
Баш онолико година
Колико је он губио
У времену док сам јурио науку.
Кад смо се раскантали
Бацили смо шпил у ’’смедеревац’’ .
Да изгори.
***
Кад сморим Добрицу
Она натакне наочаре
Као да спава.
Бежи јој слика са екрана.
Каже да се смрзне.
Дувам у екран да се она врати.
Њена слика.
’’Тужна предратна прича.’’
’’Мирисало је на невољу. Још квитамо’’.
’’Може мало о нежности. Читам.’’
’’Може, читај Добрице.’’
Заузе став. Отпоче.
’’Буђење.
Распада се небо над Војводином.
Слути се слика завичаја.
Размимоилазе ми се мисли
Посвађане… непослушне.
Још увек учим да ходам.
Више не бринем о глави
Која одавно не станује
На адреси мојих рамена.
Само бол у ногама.. неподношљив.
Хоћу ли се икад моћи теби одшетати.
Распада се новембарско небо над Војводином.
Парају се слике синошњих реченица
Мисли између тачке и точке.
Поглед је оштар и нем.
Као да креће суснежица…’’
Piccolo Blue.
Жмирка.
***
Утрнуше се екрани.
Сутра ћу да мрачим
Са Милом Веселицом
О спором ритму времена
Што бежи испред нас,
Док каскамо за светом
Лутајући по земљи Србији,
Годинама.
(сећање на Шарић Вељка- Револуцију, мог рођака.)
