***
4. јануар 2023. године,
Шиљим оловку и ово мало памети,
Што ми претече.
Офис са четири промаје
Постао је пролазна кућа
За зване и непозване.
Негодује Мила Веселица
’’Све полуди за празничне дане,
Они најстарији полуде највише’’.
Разгони Мила избледеле сенке
Магијом доброте и стида.
Офис са четири промаје
Базди на лапрдање задоцнелих љубавника
Одавно ударене тачке на катете живота
Никад више бити неће
Оно што је некад било
Немогућ је повратак у младост.
Шкрипац.
Тализају се нове стварности
Док језик мумла,
Давне жеље и похоте.
’’Опуштено Мила, само опуштено,
Ево за нови почетак
Проглашавамо 4. јануар
Дан свих светих сексуалних мученика,
За све оне,
Који су да простиш
Давно ударили у ледину
Или
Излизали зденац живота…’’
Смејуљи се Мила,
Олакшах јој први радни дан
У Новој Години.
Васцијели.
***
’’Није те било ни на пушкомет у суботу.
Изгубио си се у трицама и кучинама од живота.
Ево као што знаш, понекад залутам у Паланку,
А ти издаш. Такав си… Још свашта нешто ,’’
Суну ми у слушалицу Лелана…
Моје је да слушам и кајем се натенане,
Није лако доћи у Паланку,
Поготово из места где се аутобус окреће,
Једном дневно.
Омануо сам, безбели, као обично.
Туђ човек.
Игра на брзину скупљених пиљака
Испред куће Маре штрекарке
Доле крај пруге, где возови више не пролазе,
Настави Лелана…
’’Блаворим ја тако,
Кроз никад тужнију Улицу Краља Петра.
Мрачило.
Гле ђавла,
Протутња поред мене она твоја јунакиња
Слаџа из Масну Поњаву.
Сва је у црвеном,
Права Баба Мразица.
Поред ње скакуће нека кљусина, обучена у Деда Мраза.
Ваљда је то онај њен девизни Франческо.
Не могу ти посигурно рећи.
Кренух за њима.
Пијаца.
Наста фрка и општенародно весеље. Народу мало треба да експлодира.
Крстим се и левом и десном руком ,
Као залеђен комарац у леденој грудви.
Закотрљасмо се сви џумле по дну живота.
Опари нас задах сиромаштва.
Циганска скаска о Златном добу слуђеног народа.
Није ваљда да смо алкоси, наркоси, џибра, полумислећа багра, поганија,
Мали мишеви и уцвале сисе..
Све нам се то тамбура
Од јутра до јутра од уста погузије Прворођеног.
Неће то више моћи, јаране мој.
Ваљда је и зеру Србија и наша.
Жива ти ја била’’.
Истресира ме моја другарица са обале Унца,
Добра Лелана.
Дрвар је то.
Брале мој.
***
Зашкрипа летњи ветрић Вашариштем.
У Кошевима Видосава упалила светло.
Живнуо народ у топлини летњих дана.
Увелико сам ђутурум,
Док слушам Фиргино сећање
О формирању елитног одреда из пилећег
Батаљона на фарми пилића код ’’Три лепа бела пера’’.
Ово ђутурум мајсторски сам извукао
Из старогајдобранског речника.
Свака ми част.
***
Отац милоџанкија Николе,
Простог радника на фарми пилића
На брзину је склепао приколицу
За селидбу мушких пилића, ороза, кокота,
Пјеваца,
На елитну просторију Задруге,
Бившу радионицу мајстора Јове Рупе.
Вип кокошињац, за вип станаре.
Отац милоџанкија Николе
Зове се Дуле. Брко,
Некадашњи командант ватрогасне јединице
У Бачкој Паланци. Обровачки пут. Близу ’’Нопала’’.
Лако је Дуле устројио селидбу одабраних.
Одувек је знао командовати.
Сукат брчине.
То му је полазило за руком и гласом,
Његова је милостива, Слаџина је задња,
Која се печати.
***
Шутке одвајамо кокоте
За елитни одред.
Дулетова скаламерија ни да зашкрипи,
Све је подмазано и тече као по лоју.
Слаџа, наша директорица,
Бележи бројно стање у свеску са великим коцкама.
Дневник судбине.
Верни пулини
Црни и Наталија
Испраћају сваку приколицу
Уз весело скакутање, али не лају.
Укапирали и они веселници
Озбиљност тренутка у животу
Одабраних из белог стада зверова…’’
***
Нико не даје аваза.
’’Јер живот и светло и тама
Неком јутро а некоме вече…’’
Нама је зелена подина.
Научили смо слушати, а вала и причати,
Ништа нам се отело није
’’Стоп бе, врни ти три живинчета у кокотњак…’’,
Рече гласно Слаџа. Директорски.
Будући научни радник, Вук, не укапула.
’’Од вишка глава не боли’’.
’’Туј си бе да ринташ што ја казујем
Ни да мислиш… врћ
Ај то, рикверац
Ће ти велим… две иљаде, туј је…’’
Будући научни радник Вук врну три кокота у легло.
Смејем се. Тако и милоџанки Никола и
’’гробар’’ Драган.
Некадашњи командат Добровољног ватрогасног друштва, Дуле, мучи.
Запушио се мотајом.
У десној руци му шкуда.
Бива кажу лугара.
Фућка дим за димом.
Не увлачи.
Наслободно залајаше Црни и Наталија.
***
Код Сандре Циганке у ’’Маратонцима’’
Черечимо свеже печене мелезе.
Нађе се и понека деверика. Крцкају кости.
Гладна је година.
Слаџа ми тумачи режим исхране петлова из елитног одреда.
Све зна.
Агент је ветеринарских вештина,
Код доктора Драгана из Вет-вет ординације.
Све по пропису.
Табеле.
Само фали физичко васпитање.
Атлетика пилеће душе.
До јаја.
’’За весело друштво пилићара, све је плаћено.’’
Трже ме глас Чеда Илића, власника
Комшијске фирме ’’Браћа Илић’’.
Махнух му руком.
Отпоздрави.
’’Шта се дешава у нашој Гајдобри? Идеш ли?’’
’’Нисам скоро. Вазда нека ђавоља преша’’.
Поглед ми се закуца на Видосавин стан.
Није утулила светло.
Акастиле.
***
На тераси мотела ’’Херцеговина’’,
Народни доктор Хатим,
Стетоскопом ослушкује рад срца
Зорана Калезића.
Зорану понекад закрчи глас.
’’Биће то све добро. Биће.’’
Зоран се осмехује питајући доктора
’’Колико сам дужан, царе?’’
’’Ништа дужан ниси’’,
Махну руком доктор Хатим, пакујући слушалице.
Рајко, угоститељски маг, увек је при руци.
Донесе боцу ’’Ballantines’’-а.
Мило је јутро у столетном хладу Мотела ’’Херцеговина’’.
На три прста до дна боце,
Одужи се Зоран песмом. Пивљанка.
’’Боловала млада Винка
Родом Пивљанка
Што је теби, кћери моја
Пита је мајка.
Зашто кћери не устанеш
Стиже прољеће,
Ево твоје другарице
Беру цвијеће.
Ја ти више никад нећу
Мајко устати
Но и с тобом ја се мајко
Морам растати.
Бриго моја, туго моја
Мајка проплака,
А низ лице сузе лију
Ка’ из облака.’’
4. јануара дође ми вест да је отишао
Добар човек. Мој друг Зоки Калезић.
Нек мирно спава
Лепа душа његова.
