Недељко Баћина – Причала

На путу за зеру правде. Прашњав пут.
Колоне борних лажи и тенкова од сламе.
Слом. Безбели због централе.
Не вришти, не пишти, ни ћутат не зна.
Играрија правде и кривде. Право скретничара
на Тргу револуције, у нашој пресветлој престоници,
да маше рукама.
Ућерива у пут прави, невичне, нема варке и чарке.
Набадамо кораке. Тражи се доброта и поштење.
Између полулкорака упасоват, утегнут брате, хајд мој рођаче,
На дробилицу параграфа, амандмана, законских зачкољица,
Правде и кривде и било чега помало, да посоли онако
Прекобројно и без потребе,
Бар да се прича.

***

„Ко не зна закон у плусквамперфекту,
Ништа не зна. Помоћи нема.
Тешко се увјек било враћат…Било.
За овцама. За лекцијом знања. За фискултуром.
За дај и не дај Боже… За све…
Све записано само тумачит ваља знати по пропису.
По свему да не додирнемо дно незнања, муке, зла, отимачине,
Хлеба на дохват руке…“
Прича ми Петар Јанковић.
Млада снага праведне и лепше вароши наше.
Петар звани Пеђа не зна за мој магнетофон,
Уграђен више десног увета, који све бележи.
Шта му ја могу. Сазнаће.
У једној од мојих колумни које се пишу.
Пут путени.
Долази Милена. Наш лик.
Волим што је насмејана и зна како
Осмех да проспе испред Општинског суда
На пола пута, од Офиса са четири промаје,
Миленааааа…запевао би Арсен.

***

Милорад је причало број један.
Зверка из далеке прошлости, сећа се свега.
Комшилук под стегом.
Неки кораци лагане коњице
И вриска деце, да комшије смо били не спори.
Знам пре него буде намирисао, онај други део песме
„Силбаш село и Товаришево..“
Да ће се запитати одакле ја у овој судској причи.
18. априла 2024 године.
Одакле, Милораде мој, пита се.
Цакну му стакло на ручном сату „ракета“, пуче .

***

Милева причало број два.
Заборављене године у животу
Под шљеменом заједничке куће
„Јела“ Гајдобра.
Нека будалетина звани Цвико, државни железничар,
Налагао Милеви зло и наопако. Тако то тиња скоро три деценије.
Не знам Цвику. Будалетину. Државног железничара.
Само ме Милевина љутња помера у трауму нелагоде,
кад мачеви лажи, ударе на мене.
Ни бранит се не знам.
Милева право седи, право збори. Не зна она даље од истине.
Таква је одувек била. А Цвику железничару државном,
лажову по радном месту, ваљда ће му једном неко је…. кеву .

***

Голуб. Надимак му је. Од Милутиновића је из Деспотова.
Причало број три, као нежна садница трешње је,
Која треба овог пролећа да буде заденута на било где,
Где мирише доброта и поштење, а она да се шири и рађа
Плодовима првим.
Срећа мора да буде лагана, да победи на овим просторима.
Ако икад више будемо пасли живот на коленима,
Нека то буде испод Голубове трешње. Отровати се нећемо.
Гарант. О курвалуку ни реч.

***

Разваљен је „градски фејсбук“ испред Робне куће.
Пензионерске клупе у врзини. Хватам се за дежурни стуб изгубљених ликова.
Наша хаски Аска или Астра завија дрмусајући небо наших
Свакодневних пораза, на чиниоце.
Знам да снаге морам скупит и некако догурат до Офиса са четири промаје,
Код Миле Веселице.

***

Веселица мила. Кад је тешко прикочит не зна.
Пусти мозак на пашу, угађа. Бори се рукама и ногама,
да не потонем. (о шлауфима и мишићима ни речи). Причат зна.
Неки ђаво ударио у комшилук. Нема лека.
Мули се. Свак се о свом јаду забавио.
Пасала би се Мила свега, народа јој жао.
Преживљавање.

Реферада број 1:
Звала наша драга Лејка из Букина.
Стање редовно. Стигле нове столице у Клуб.
Пита може ли ове недеље да буде хит Клуба нашег „Забрањено старење“
„Нећу дуго. „
Песма.
„Купи ми карту у једном смеру,
Ал увек имај у љубав веру,
Не затварај за мном ни срце ни врата
Пожели ми срећу и ништа друго.
У кофер стави пар својих ствари
Да их са мојим судбна спари
Не затварај за мном ни срце ни врата
Пожели ми срећу и ништа друго
Не плачи и за мном не иди, нећу дуго.
А ако ме ветар живота однесе
Где несрећни сте, сви једно уз друго
Чекај ме и пати, само не, немој дуго.
Тад спустићеш главу на рањене груди
И питаћеш срце дал прашта ил суди
И плакаћу ко киша моја туго, нисам дуго“.

Ма може Лело. Може.
Потегнух руком о сто, уплаших се самог себе.
Зашњирао сам успомене и притиснуо емоције до даске.
Наш повереник за богаље Јово Јерковић, окрену туру ликовима у Клубу
„Забрањено старење“ и тужно обори главу. Живот прође покисли.

***

Реферада број два.
Кад спомиње Блу Мила се зна уозбиљит и као на
Књижевној вечери полагано и посигурно прочитат:

„Јесење јутро, вријеме промјењиво као кока кљуцалица и моћни медо…
мало се волимо.. мало љутимо.. причамо сатима и гуштамо..
пишемо до бесвијести.. црвена типка.. стигло прољеће, са њиме вибер игрице..
пензија.. други живот.. ноћна и јутарња јесен одлази некоме у заборав
некоме у неки скривени кутак.. остаје покоја написана ријеч..
добро јутро јесење.. понекад лаку ноћ.. музика кад се сјетимо јесени .
остала је сличица коке и моћног меде.. јесење јутро.. шта ће бити даље..
прољеће и љето нестало.. не брини.. нећу те заборавити…..“

***

Сви смо заћутали. Причала смо и били.
Бирамо празно место од живота да га изгуштамо до краја.
Дан за даном се каче. За Добрицу и остала моја причала.