Меркамо се.
Не попушта Жуја.
Неће више тако да је зовем.
Љути се.
И кад трепавице крену
Намргоди се.
Буди се у њој дете
Мало и велико.
Покрет ми је у знаку питања
Одговара својим малим миговима
(наш тајни језик)
Потом печати са два знака
Питања и ускличником у резерви.
Реч неће да изусти.
Поштујем њен креативни неред, њену нежну збуњеност,
Испред олуја нелогичних
Вихора природе
Зачете мрзности као коска
Која се цакли,
У мраку мрене на очима
Који се ухвати
У мрежама бахатих рибокрадица
Кројача живота
Унесрећене светине.
Варошке.
Ваљда се некад тако звала.
***
Ћутимо као ћутани
Самоникли поред Цврцине баре,
Мале смо маце,
Спучене у џак челаревске Ужарије.
Смотана патрљцима
Оџачке маниле.
Крајпуташи смо.
Понекад пролазе добри људи
Склањају се погледи
Празна је убогодолина у земљи мрмота.
***
’’Да продамо њиву’’.
Једину.
Очевину.
’’Моји универзитети се не плаћају њивама’’,
Одговори Вук.
Не смем да отворим уста.
Знам да је спакован у маминој глави.
Већ одавно.
Збогом Србијо.
У времену кад се скапава
Испред Клинике са златним словима.
Испраћам редове који се праћакају
Одлазеће памети.
Јатаганџије, башибозлуци, ништаци,
Битанге, хоштаплери, лажњаци
са купљеним дипломама.
Зајахаће њихове идеале
Продавајући мумлање и мрсомуђење
О златним празним кашикама
И виљушкама,
Са све боц, боц, боц
Небеске Србије.
***
’’Одморит идеш’’.
’’идем, одморит’’.
’’Ујутро палиш’’.
’’Не. Вечерас палим. Испред Локомотиве.
Бус за Брно креће у једанаест’’.
Немам право више за причу.
Клапна.
Исцурио пешчани сат.
Кажу тражи се сигурна кућа
За Јову Чаругу, хајдука,
Бива из славонских храстових шума,
Негде код Бездана
Препливао Дунав
И спучио своје господство пут вароши Паланачке.
***
Код наше Јоване смо на списку Бап портала,
Каже Мила Веселица, већ три године.
Тумачи ми Мила Веселица правне параграфе
Она је на платном,
Ти си на списку ветерана.
Она је мајстор живе речи.
Тебе издаје рука.
Настављам у мислима својим.
Боља је, паметнија, лепша, поштенија,
Њена је будућност.
Лошији сам, наивнији, ружнији, шкртац,
Моја је прошлост.
Драгана Јовичић Бујак
Један је од бисера паланачких
Бардова новинарства.
Мене још држи шанк и љубави бивше
Које ме никад издале нису.
Драгана држи на длану велику наду
За будућност домаће памети
Кроз лавиринте,
Система нелогичних логаритама
И бахате Гаусове криве,
Да не буде поломљена као јасикина гранчица,
Да не буде покривена снегом заборава..
Исправи се Драгана,
Док те тапшу по раменима
Док хоће да те жале
И све што хоће да ти узму.
А ти се не дај,
Док ће памет на време испулсирати
За све твоје исписнике
Који су узели карту у једном правцу и побегли главом без обзира
Из крила мајке Србије
Мени остаје место иза ограде
Поред Тихиног Ресторана ’’Неретва’’,
Док испраћам своје другаре
На неко боље место.
***
Никад нисам упознао јунака
Овог записа
Драгану Јовичић Бујак.
Писане моје речи могу се прешкрабати,
Кад почну замуцкивати
И ништа паметно поручити.
Нико ми замерити неће.
Шта је кога брига за тим.
Драганина моћ говора
Остаје вечно забележена
Јачи јој је ехо.
Одзвања снажно.
Као звоњава са торња
Цркве Светог Јована наше вароши
Негде испред поноћи
Кад моја драга,
Покрива ме док спавам.
***
Из Весниног споменара :
’’Време лечи све, осим првих љубави
И првих петлова.
Записано је како
Се прве увек огласе и тако остане
До краја живота.
Ниједна их сила
Ућуткат не може.’’
Новинари су весници слободе.
Новинари они најбриткијих пера
Су први петлови моћи говора
Свих живота.
Свих долазака и одлазака.
Деце,
Не само њихове,
Да се пита упитани и питац
Одговор да прикачи
’’У име народа’’.
Ваљда нас још тако зову.
Пише ми рука сама од себе.
Солидарност.
Моје гласнице шкрипе џибром
И жутилом невесињског дувана.
Бљузгавица и кал.
Точкови се моји више не заглибљују
Остале су само шине у ногама.
***
Џемпер спреман за Златно доба
Први запара
Губернатор комшијског надимка
Уз прилепак са мирисом кафе Сантос.
Кога одаде јавка
’’да воли новинарке које клече’’,
Ало битанго
Бре мајсторе,
Тад нам измаче реч солидарност
Паметни стрекнуше
Мудри оборише погледе
Потопи нас нирвана сопствене немоћи
Сиђоше папци са планина
Право у наше читанке.
***
Пакујем своје студентске успомене
Домска правила понашања.
Можда успем
Добити месец дана продужно
И покоји дан на кварно.
Новинарка Марија из Варшаве
Тезгари на Бувљаку,
Продају се шарене лаже
На гросе
Пропалог комунизма.
Објашњава ми да сам Пан.
Сипи киша хватајући маглин штит
Времена које руше идеале.
Натуцам руски па прешалтам
На српски који цео свет разуме.
Кувано вино у Бирцузу ’’Црна мачка’’,
Записује Марија.
Газдарица је кликнула ’’Црну мачку’’.
Хвата ме предјутарња студ.
Марија наслоњена на зид увелико спава.
На сраницама њене теке
Наслов ’’Солидарност’’
Ништа је нисам разумео.
Суштина која ће
Не тако далеко закуцат на врата моје Југославије.
И све ће отићи у три лепе.
Обећа да ће написати књигу
Кад се Пољска ослободи.
Тад нисам знао од кога,
Сад знам,
Тад сам имао пуне руке посла
Које су тресле временско решето
Заблуда и заслепљености.
Било тако.
Можда се некад огласи Марија
И прочита ми запис о пијаној ноћи
На столовима
Мог студентског бирцуза ’’Црна мачка’’.
***
Добри Џони,
Не дира гитару
Заклоњен од светине
На крововима Илице у Загребу.
Латио се оловке и пише.
’’Гдањск осамдесете
Кад је јесен рекла не
Гдањск осамдесете
Држали смо палчеве
Рудари, студенти, бродоградилиште
Сви ми.
Гдањск осамдесете узавреле творнице
Два пута се не шаљу тенкови на раднике.
Нису се усудили, побједили смо сви ми.
Пољска у моме срце
У моме срцу мазурка
Пољска није никад
Није никад дала квислинга
Сваки дан полореза звони
На мојим вратима
Пољски јантар, наруквице,
Волођине чуке
Папа Војтила, редови за новине
Независни Синдикат,
Комитети заштите.’’
Видици су шибнули оштром кошавом
на прозоре родитељске куће
Невесињска 105 у Гајдобри.
Мој млађи брат Зоран
Одржа ми слово о солидарности.
***
’’Солидарност је појам
Који се најчешће односи
На повезаност и узајамну сарадњу
Или помоћ између појединаца, група као и већих скупина
посебно у условима појаве тешких животних
Ситуација или природних катастрофа.’’
Плачним гласом лекторише
Моја драга Лејка издалека.
Заћута.
Знам кад заћути да је
Поштеније да и ја заћутим.
***
У наш мали офис
Са четири промаје
Увукли су се мириси буђи и плесни.
Мила Веселица отвара прозор.
Гласови. Граја. Гласови. Пиштаљке деведесетих
Абер доноси наша преторијанка Тања.
Долазећа олуја. Протест.
Солидарност.
’’Докле више овако. Докле смо
То ми стигли.’’
Закова Мила Веселица поглед на слику
Паулине Томић ’’Поглед плаве даме’’.
Остаде тако
Донекле.
’’Могу ли ја да завршим Колумну’’.
’’Можеш Мила’’.
Препознајем речи српског великана
Владете Јеротића
’’Револтирајте прво против себе
Па онда против света.
Прво револуција против зла у себи,
А потом револуција
Против зла ван себе.’’
Настави Мила Веселица да гледа Паулинину слику.
Као да се слика заљуља.
Илузија.
На слици ’’Поглед плаве даме’’
Као да се дама насмеши
Онако.
***
’’Кад све ово буде јуче
Позваћемо у наш офис
Са четири промаје, да упознамо
Драгану Јовичић Бујак.
Обећа Мила Веселица.
***
